Nešto mi ne voli školu, batinama ga tjeram da uči...

BATINOM DO (NE)ZNANJA

petak, 25. oktobar 2019.

Zar je tako poražavajuće za jednog roditelja da mu dijete ima ocjenu manju od petice iz nekog predmeta ili je tako strašno što neće proći odličnim uspjehom.

 BATINOM DO (NE)ZNANJA

Skoro da nema niti jedne priče o školi i obrazovanju iz prošlih vremena kada oni, nešto stariji, neće ispričati kako je sasvim normalno bilo dobiti prutom po dlanovima za neznanje, za nedisciplinu ili neurađenu zadaću.

Postojali su različiti načini na koje su se učenici fizički kažnjavali. Kada slušamo te priče teško da za to imamo neko pedagoški dokazano uporište, razumno opravdanje ili prihvatanje takvih odgojnih metoda. Znamo samo da je to nekada bila praksa. Istina je da tada nisu postojale neke institucije koje su mogle procijeniti da li je to davalo neke rezultate ili je bilo totalno kontraproduktivno.

 Lično, drago mi je da su takva vremena iza nas, pa sve i da su takvi učitelji obrazovali nobelovce ili najveće izumitelje svih vremena.

A da li su?

Postoje slučajevi kada vas bude sramota zbog nekoga ko radi isti posao kao i vi i ko svojim nedopustivim ponašanjem ukalja i vašu struku koju toliko volite i branite. Bude vas sramota što je tamo neka teta vukla malo dijete. Bude vas sramota nekog kolege koji je nasrnuo na učenika, sramota jer je neko to dozvolio sebi, a izabrao je da radi s djecom kao i vi.

Iako znate da svi nisu za taj posao, i da ima mnogo onih koji su zalutali u škole i koji su se tu začahurili dok ne iskrsne nešto drugo, bolje, manje stresno, bolje plaćeno. Ali svi ti, koji zaborave koji posao rade i ko su im glavni klijenti, brzo budu detektovani i napuste ovu profesiju, isključivo svojom zaslugom.

Ali šta je sa „profesijom“ koja se ne može tako napustiti. Koja je za cijeli život, koja je veza neraskidiva, ona roditeljska, za koju ne postoji fakultet, napredni kurs, posebna edukacija, ali je ispit na kojem možemo pasti doživotno, bez prilike da se popravimo. Bez prilike da odustanemo i shvatimo da to nije za nas?

21. je stoljeće, ali batine zbog neznanja i ocjene postoje itekako.

 „Ako dobijem lošu ocjenu, dobit ću batine.“

„Ako ne prođem odličnim uspjehom, roditelji će me izmlatiti.“

„ Ako ne popravim četvorku i ne budem imala sve petice zaključne, bolje da se kući ne vraćam.“

„Roditelji su mi zaprijetili da tu trojku MORAM popraviti, inače...“

„Znate kakve sam batine dobila zbog vaše jedinice?“

 Batine zbog jedinice, dvojke, trojke, četvorke ...

Vjerovali ili ne, htjeli vi to priznati sebi i drugima, prihvatili ili ne, ili se pravili da ne vjerujete, POSTOJE.

Roditelji svoju djecu fizički kažnjavaju za sve ono što oni kao odrasli ljudi smatraju neuspjehom.

 Za jedinicu koja je možda najbolja stvar koja se njihovom djetetu mogla desiti, da ga oni kod kuće nisu namlatili zbog nje i još na vas prebacili tu odgovornost. Zbog jadne dvojke koja je “isto što i jedinica“, zbog trojke koja je dobra ali „nisam te rodila da budeš dobra, moraš biti odlična.“

„Zbog četvorke iz nekog jadnog predmeta iz kojeg i najveći glupani mogu dobiti pet.“

U čemu je problem prihvatiti svoje dijete, sve njegove kapacitete i sposobnosti. Zar je tako poražavajuće za jednog roditelja da mu dijete ima ocjenu manju od petice iz nekog predmeta ili je tako strašno što neće proći odličnim uspjehom. Zar smo kao društvo toliko skrenuli s puta da mlatimo djecu zato što nisu dobra kao djeca kolegice iz kancelarije. Što nemamo baš čime da se pohvalimo na porodičnim okupljanjima, što nemamo šta da okačimo na facebook i hvalimo se ocjenama svog mladunčeta kao najvećim priznanjem na svijetu za vaš trud kao najroditelja.

Zar da mlatimo djecu zato što nismo mi bili odlični, ali oni moraju biti, jer sve smo im pružili. Zar mislimo da se batinama koeficijent inteligencije umnožava i da ćemo samo tako dobiti rezultate koji će nas usrećiti. Zar mlatimo zdravu djecu, koja nemaju nikakvih zdravstvenih problema, ali samo nisu po našoj mjeri. Znamo li koliko roditelja večeras moli za zdravlje svog djeteta, moli Boga da mu ozdravi i krene opet u školu. Znamo li? Je li nas sramota? Imamo li stida? Ko će nas sankcionisati?

Što ne slikate svoje knjižice iz škole i ne stavljate na facebook? Što svojoj djeci ne pričamo o svojim jedinicama, svojim jadnim dvojkama i trojkama, svojim obnovljenim godinama na fakultetima...?

Što ne pričamo o svojim nagradama, priznanjima, pohvalama i genijalnostima? Što? Zato što ih nemamo, ali imamo obraza to tražiti od svoje djece.

„Nešto mi ne voli školu, batinama ga tjeram da uči. Malo se i Vi potrudite da zavoli školu, pa Vi znate kako, Vi ste pedagog.“

Dobro ste rekli, ja sam pedagog, a ne mađioničar.

 Selma  Karić

Selma Karić

Selma Karić rođena je u Sarajevu 1981. godine. Profesorica je B/H/S jezika i književnosti. Radi kao nastavnica u OŠ „Hamdija Kreševljaković“.

Piše blog o vlastitim iskustvima i životnoj svakodnevnici. Posebno je interesuje uloga žene u današnjem društvu i problematika obrazovanja. S obzirom na to da radi sa djecom, a i sama je majka, smatra da je najveći izazov današnjice odgojiti i obrazovati dijete i u svojim kolumnama će pisati upravo o tim izazovima i problemima na koje nailaze svi oni koji su uključeni u te procese.

Povezani članci