Ne dižite paniku!

Bez panike!

Niko od učenika nije nastradao!

Ne širite paniku!

A šta treba da širimo nakon ovog događaja, pitam se?

Da li treba da kažemo da je sve u redu jer je dijete / učenik / nečije dijete / nečiji učenik / nečiji drug upucao svog razrednika? Svog nastavnika? 

Ne dižite paniku! 

Šta je nama više dovoljno strašno, grozno, užasavajuće pa da dignemo paniku?

Nije za paniku, nije za širenje panike i straha što je učenik to uradio zbog lošeg vladanja i prebacivanja u drugu školu. 

Zamislite koliko se toga treba učiniti da se učenik iz jedne škole prebaci u drugu. Znamo, duralo se, trpilo se i više nije moglo pod krov stati. 

Odakle nama pravo da sankcionišemo nečije vladanje. Jer ako ga nismo znali popraviti mi smo krivi jer nismo dobri pedagozi. A koliko puta su vam rekli da prešutite, da pustite, da ne pretjerujete, da ne dižete paniku, da se ne petljate. 

Koliko su vas puta zatrpali papirologijom od koje niste vidjeli da ste izgubili dignitet prosvjetnog radnika. Jer, ili ništa ne radimo ili nešto piskaramo.  

Toliko su nas degradirali da se plašimo djece koju učimo jer ono što su nas učili na fakultetima, nije ono što živimo u školama.

Ne dižite paniku! 

Ne dišite, pišite ocjene koje učenici i roditelji očekuju, koga briga što to nisu zaslužili. 

Ne dižite paniku! 

Vaše je da pišete šta vam se kaže. 

Da ne dižete glas, da pratite nastavne planove i programe, a onda na kraju školske godine sve to bacite pod noge i pogazite, jer "mali onog mog treba pet da bi se upisao u onu školu"

Ne dižite paniku! 

Nisu upucana djeca, a mogla su biti.

Ne dižite paniku, to je upucan neki nastavnik, neki uposlenik škole, neko ko je smanjio vladanje nekome, ko je danas pokazao da može da bude i gori. 

I sada se opet pitamo, a niko ništa ne radi.

Da vidimo dokle ćemo tako da ne dižemo paniku?

Kraj nastavne godine, preživljavamo juni, u našoj zemlji maloljetnik je upucao svog nastavnika. Ima 14 godina. 

I tačno, ne treba da dižemo paniku. Treba da VRIŠTIMO na sav glas.