AKO MI NEKO SPOMENE RASPUST...

Ako se po jutru dan poznaje, vjerujem da se po početku januara poznaje kakva nas godina čeka. Ja, na samom početku, sretoh kolegicu iz djetinjstva koju vidim svake prestupne godine i red je bio da se ta tradicija i ove godine nastavi. Ako je suditi po ovom susretu na samom početku, ovo će biti burna godina u borbi za vraćanje ugleda mom zanimanju. 

Naravno, izgrlile smo se i izljubile. Sretne što se vidimo nakon dugo vremena, sretne što smo dobro i što su svi naši najdraži dobro. Kako smo se prepoznale i zaključile da se dobro držimo, počela je standardna priča o poslu. S obzirom na to da zaista nisam znala gdje radi, upitala sam je i napravila kardinalnu grešku. 

„Katastrofa, ne radim u struci. Radim na nekim administrativnim poslovima u nekom ministarstvu. Puno posla koji se mora završiti za kratko vrijeme, daju neke nerazumne rokove da se to riješi, pa ti imaš samo mjesec ili dva dana da to završiš.

Ujutro kada se popije kafa moraju se svi mailovi provjeriti, odgovoriti na sve. Pa onda stalno neki sastanci, čas tamo - čas ovamo. Idem na neke komisije, razvlače mi pamet sa nekim izvještajima. Radim do četiri, ulazim na karticu, izlazim na karticu. 

Što izađem na pauzu to mi je sve. Tada odem da nešto pojedem i popijem kafu na miru sa nekom kolegicom. Onda malo ako pogledam usput izloge, već moram nazad. Tamo opet vrijeme da se popije neka kafa, da se ugovori neki sastanak, odgovori na neki dopis ili tako nešto. Ako nadređeni ima neki sastanak moram sav materijal da pripremim. 

A telefon stalno zvrnda, izludih od telefona, mejlova, faksova...

Ma katastrofa. Ovo je toliko naporan i odgovoran posao. Znaš, velika je odgovornost na meni. Od mene zavise mnoge stvari. Mislim, da te ne zamaram, ozbiljni neki problemi.

Jedva ugrabim da odem frizeru jednom mjesečno. Katastrofa, totalno sam nezadovoljna i tražim nešto bolje. Naravno i nešto gdje ću biti bolje plaćena. Jer ove dvije hiljade su mizerne. Pa nisam valjda džaba završavala fakultet i mučila se...“

Već kod one „velike odgovornosti“ počelo je da mi zuji u ušima, ali ja sve vrijeme slušam, izgledam iznenađeno i čekam kraj jadikovke da ja „opletem“ o svojim problemima. O jadnom obrazovanju i još jadnijem stanju u kojem se naše obrazovanje nalazi. 

Taman sam se bila pripremila da kažem da nigdje nije sjajno i da bar na nekoliko minuta izbacim svoje nezadovoljstvo, jer je ipak takvog karaktera bio naš susret. I onda:

„Jao izvini, istekla mi je pauza, žurim na sastanak. LAKO JE TEBI, TI SI SADA NA RASPUSTU I UŽIVAŠ, IMAŠ VREMENA NA PRETEK. JA SE MORAM BAVITI OZBILJNIM PROBLEMIMA. 

Otišla je kao vjetar. Da se razumijemo, bolje za nju da mi se sklonila ispred očiju brzo. Jer u momentu sam se vidjela kako skačem na nju kao u Rambo filmovima. Sreća, razišle smo se civilizirano. Mislim sreća, pa je njoj istekla pauza, a ja sam imala vremena na pretek da stojim na ulici i saberem se.

Osjećala sam se poput kante za smeće u koju je neko istovario svoj nereciklirani otpad. Svašta sam joj htjela reći. Ali, eto nisam stigla. I preko svega bih prešla što joj nisam ispričala, ali nikako ne mogu sebi da oprostim što joj nisam rekla da ja nisam na raspustu i da ne uživam, da nemam vremena ni želudac za takve razgovore ni svake prestupne godine. I ono najbitnije:

„Ja se, gospođo moja, bavim jako ozbiljnim stvarima. Učim djecu da budu ljudi.“

E sad ne znam, da li da joj ovo pošaljem na mail, na faks ili ipak da je nazovem na telefon da joj malo zvrnda dok ona rješava ozbiljne probleme? (Izgleda da su u kancelarijama počeli da rade operacije na otvorenom srcu.)

A možda uradim sve od navedenog, jer sam na raspustu, imam vremena na pretek i uživam u svojoj dokonosti???