ŠKOLA U DOBA IZOLACIJE

Navijam alarm dvadeset minuta prije početka časa. Reklo bi se mangupski i preambiciozno za nekoga ko mora za istih tih dvadeset minuta „ući“ u razred. 

Pravim prvu kafu i palim laptop. Zadatke sam pripremila sinoć. Radila sam dugo. Nisam se našminkala i nisam se sredila. Čudno. 

Osam je sati, šaljem učenicima materijal i oni se javljaju. Pravim virtuelni sastanak.

Poželjeni su. Gledamo se, razgovaramo. Objašnjavam im materijal koji sam im poslala i dajem upute. Rade odmah iako im kažem da mogu poslati u toku dana. Vrijedni su i odgovorni. Budimo spavalice. Koristimo sva sredstva tehnologije da probudimo one koji uvijek kasne. Ide nam od ruke. Prijavljuju se i oni. Ulijeću u naš razgovor kao padobranci, smijemo se. Ja im pričam da treba da ostanu u kućama iako su se tek zaljubili, iako bi baš sada da šetaju. 

Kažem im da: “Ljubav je lepa, samo dok se čeka i dok od sebe samo nagoveštaj da...“

Oni nisu za te neke spore varijante ljubavi, oni bi odmah pa i online, ako treba. Smijemo se svi. 

Veliki su i mogu s njima i ozbiljno da razgovaram. Sviđa im se online nastava. Kažu da je zabavna, drugačija i da je baš nekako moderna. Jeste malo naporno, ali stižu. Kažu da smo mi nastavnici skroz cool sada, da nisu znali da smo takvi. Da se šalimo s njima i da im dajemo skroz neke neobične lekcije. Smiješno im je što sa mnom ujutro piju kafu, toplu čokoladu, čaj...

Neki i doručkuju ali stižu da odgovore. Pričaju mi kako provode svoje vrijeme u kućama s porodicom. Rado govore o tome. Smijemo se nekim anegdotama kojih je već puno. Dajem im prijedlog da vode dnevnik dok su u izolaciji. Utom neko pita: „Mogu li u wc?“

Smijemo se svi! Dajem dozvolu uz opasku da dobro opere ruke.

Kažu da im najteže pada ovo „online proljeće“, sve ih mami vani, sve im se zaljubljuje, sve bi da negdje hodaju ali ne mogu. Svjesni su i oni da ne mogu. Onda im pokazujem nove alate koje sam ja otkrila, kako možemo bolje držati online časove. Oni meni pokazuju šta su oni pronašli, kako to možemo bolje i kvalitetnije uraditi skupa. Ja učim njih, oni uče mene. Učimo skupa. Je li vi znate koliko to vrijedi?!

Samo sedam dana je prošlo kako je uvedena online nastava, a ja mislim da naše obrazovanje nije bilo na boljoj edukaciji. Niko nas nikada nije poslao na bolju edukaciju od ove situacije u kojoj smo se našli. Uče svi, i mladi, i stari, i mali, i veliki. Pomažemo jedni drugima, dijelimo materijale, spoznaje, spremamo materijale cijeli dan. Pošalju mi poruku i poslije nastave, razgovaramo, družimo se, ne upoznajemo se opet. 

Pripremamo se za sljedeći online dan. Ide nam dobro. Zapravo, ide nam odlično. I ne osuđujte i ne govorite da je ovo ludnica, ne govorite da djeca ništa ne rade, i ne očekujte previše. Ovo su posebne okolnosti u kojima svi treba da pokažemo razumijevanje i da budemo prije svega ljudi. Sama činjenica da smo se organizirali za jako kratko vrijeme i da djeca prate nastavu i sudjeluju u njoj je dovoljno. Obrazovanje doživljava svoju najveću reformu i mi je vodimo. 

Ne zaboravite da je djeci ovo stresnije nego nama odraslima i pohvalite ih za sve što sada urade. Mnogo toga će biti nespretno, šeprtljavo i netačno. Ali su se potrudili. Ne budite neko zakeralo i ne tražite sada neke sitnice, ne ulazite u dubine. Neće svijet propasti ako nešto sada propuste i ako nisu naučili. Možda vam se sada čini malo, ali vrijeme će pokazati da su naučili mnogo. I mi i oni. 

I da ništa ne nauče, osim da budu odgovorni, meni će biti sasvim dovoljno. 

Ostanimo zdravi radi sebe i radi malih velikih ljudi koji sada vole školu više nego ikada prije.