Nedostajete mojim klupama, mojim učionicama...

VOLI VAS VAŠA ŠKOLA

petak, 03. april 2020.

Hej, pa ja vas čekam, kada sve ovo prođe! Tu sam, gdje sam i bila. Strpit ću se zbog vas, zbog svih koje volite, zbog sve djece ovog SVIJETA. Strpit ću se vama za ljubav. Ali, strpite se i vi, meni za ljubav.

VOLI VAS VAŠA ŠKOLA

Jutros je prva lastavica doletjela pod moj krov. Pod svojim svilenim krilima donijela je miris proljeća koje nikada nije bilo tužnije.

Sakrila je svoje oči da u njima ne vidim suze. Sakrila ih je od mene, taman kada sam i ja svoje krila od nje. I nije sramota biti tužan, nije sramota pustiti suzu kada i meni i njoj nedostajete.

Da, nedostajete mi, mali i veliki moji. Oni što mi se raduju i oni kojima baš nisam draga. Spavalice velike i ranoranioci moji, koji prvi dolazite. 

Moji vrijedni i moji zabušanti. 

Vi, moji najbolji fudbaleri, koji kada vas iznerviram šutnete loptu na moj krov u znak protesta. A ja vam je onda čuvam dok se ne pomirimo. Ali naše svađe nisu duge i beskonačne. Nismo zlopamtila i nismo toliko tvrdoglavi da nas jedna petica ne može pomiriti. Vi, moje male, sa velikim mašnama na glavi, što dječake ne možete očima gledati. I vi, velike moje, koje krijete male mašne u džepu kada prođe baš onaj najveći i najslađi iz devetog razreda.

Pa onda projurite mojim hodnicima kao najbrža rijeka koja samo ljubav nosi. Zamirišem sva tada na slatkoću prvih simpatija i prvih skrivenih pogleda. Zvoni smijeh kroz mene. Od silnog smijeha otvore se svi moji prozori. 

A onda on poteče u svijet, da i on malo te ljepote osjeti.  

Zvono, vaš najveći prijatelj i najveći neprijatelj, kako se kad uzme, nijemo je. Ugasili su ga. 

Taj dan svi ste izašli nasmijani, zvono vas je ispratilo, a ja ni slutila nisam da sam trebala možda još samo malo da vas zadržim duže, na nekoj dodatnoj, dopunskoj, da se još malo družimo...

Nedostajete mojim klupama, mojim učionicama...

Nedostaju mi vaše ruke koje se slučajno dodiruju ispod posljednje klupe srednjeg reda i obrazi rumeni kao sarajevsko nebo kada ga pogledam sa svojih prozora. Kao da sam ostarila kako vas nema. Ali nemojte to nikom reći. 

Nedostajete i našem mačku koji vas je svako jutro čekao, tu na stepenicama. Znajte da i dalje čuva red. Prvi je ispred vrata. 

I sve vaše tajne ljubomorno čuvam, sve prepisane testove, sve zaljubljene poglede i ljubavne ceduljice. Ne brinite, sve je na sigurnom kod moga srca. 

Navečer kada vjetar puhne i zaklepeće kapija, ja se probudim i pomislim da ste to vi. Da je sve ovo bio samo ružan san. Jer ja, najdraži moji, postojim samo za vas. I znam da možete bez mene, rekli su mi da sada imate časove kod kuće. I nisam ljubomorna jer znam da je tako najbolje za sve vas. Ja ću se strpiti, voljeni moji. Sve će ovo brzo proći. I ne budite mi tužni. Znam da je teško i da niste ovako zamišljali ovo proljeće, ali nije niko. 

Hej, pa ja vas čekam, kada sve ovo prođe! Tu sam, gdje sam i bila.

Strpit ću se zbog vas, zbog svih koje volite, zbog sve djece ovog SVIJETA. 

Strpit ću se vama za ljubav. Ali, strpite se i vi, meni za ljubav. 

Čuvajte se i budite mi dobro. 

I samo da vam nešto kažem, ali nemojte nikome reći!

Što se mene tiče ‒ svi ste ODLIČNI!

VOLI VAS VAŠA ŠKOLA!

 Selma  Karić

Selma Karić

Selma Karić rođena je u Sarajevu 1981. godine. Profesorica je B/H/S jezika i književnosti. Radi kao nastavnica u OŠ „Hamdija Kreševljaković“.

Piše blog o vlastitim iskustvima i životnoj svakodnevnici. Posebno je interesuje uloga žene u današnjem društvu i problematika obrazovanja. S obzirom na to da radi sa djecom, a i sama je majka, smatra da je najveći izazov današnjice odgojiti i obrazovati dijete i u svojim kolumnama će pisati upravo o tim izazovima i problemima na koje nailaze svi oni koji su uključeni u te procese.

Povezani članci