JA, KLIZAČICA…

Da. Ja, baš ja! Glavom, bradom, nogama i mozgom ponajviše. 

A sigurna sam da će se mnogi prepoznati u ovoj najnovijoj tituli. Nekada, sad već davnog marta ove godine postala sam IT stručnjak preko noći. Online nastava i sva paleta alata i paket-usluga koja ide uz takvu nastavu su nekako savladani. Alatima baratam, suvereno vladam virtuelnom učionicom kao da sam se rodila u njoj, a u onoj pravoj sada držim distancu i pričam s filterom preko usta.

Onda sam bila čarobnjak, motivator, podrška i online savjetnik. Ali ne samo ja, sve moje kolegice i kolege. Aplaudiraše nam u znak zahvalnosti i podrške kako smo sve lijepo na svojim plećima i od svojih para iznijeli. Od svojih para, kažem i ne lažem. Sva informatička podrška, sav internet i sva struja je plaćena na vrijeme, od naših para. A možda nam nisu ni aplaudirali, možda sam to sanjala onda kada sam bila sanjar. Sanjar koji sanja o onoj normalnoj školi i da će se ona opet vratiti nama i mi njoj. 

Došao je septembar i prestala sam da sanjam. Kao leteći Martin uletjela sam iz online modela u kombinovani model. Postadoh, i ovakva, i onakva. I stvarna, i virtuelna. Sad me ima, sad me nema – profesorica. Jedne sedmice me vide, jedne ne vide. Ćiribu-ćiriba, opet čarolija preko naših leđa. Pa onda jedni kombinovano, a drugi samo online. Pa onda svi kombinovano, i plus oni koji samo online žele. Uglavnom sve se želje ispunjavaju. A nas niko ne pita imamo li mi nekih želja.

Evo, ja bih da se naspavam, da jednu noć legnem prije ponoći, da odmorim leđa, pomognem svom djetetu, popijem vitamine na vrijeme, da pogledam film i da stignem pročitati nešto što nije samo mail i zadaća.

I ja sam, moram priznati, mnoge uloge dobila ali ova najnovija, da sam klizačica, nekako mi je najsimpatičnija.

Predložiše da se kližemo. Kližemo kroz raspored. Sad! A ja evo mjesec i kusur dana kližem.

Kližem sa platforme u školu, iz škole na platformu. Kližem od maila do maila. Već odavno imam panične napade kada trebam da uđem i pogledam broj u inboxu. Pa sebe motivišem. Kažem sebi: “Zamišljaj da su to pare, pa svaki mail na koji odgovoriš je markica koja ide pravo na tvoj račun.”

 Ali ne ide. Ne valja lagati, pogotovo ne sebe i zavaravati.

Kližem kroz odgovore na sva pitanja, kližem kroz zadaće, kroz prezentacije, kližem kroz sastanke… 

Pa onda napravim koju pirueticu u zraku, ne da se foliram nego čisto da ugrabim zraka. Da udahnem bez maske. 

Ali ono na šta sam posebno ponosna je to što svaki dan izvodim trostruki aksel. 

Jedan online, jedan kombinovani i jedan sa obavezama svog školarca u kući. Pa pošto sam toliko popularna razmišljala sam imam li pravo na asistenticu. Pa naravno da nemam, hm, odakle mi to.

Evo dokazala sam da mogu da kližem kako hoćeš i kako kakav štab odluči da sada treba da se kliže. Ako treba i kroz raspored. Klizanje kroz raspored je nova olimpijska disciplina, pardon obrazovna. 

Nema toga što jedan prosvjetni radnik ne može naučiti, pa i da kliže kroz sve dnevne obaveze koje traju duplo više od onoga za šta smo plaćeni u najgorem epidemiološkom trenutku u našoj zemlji. Kližemo iz dana u dan. Molim Boga da kada pravim ove trostruke aksele ne zviznem dobro. Kližem svaki dan po površini zaleđenog jezera, čiji je led, fin i sjajan naoko, ali može svakog trena da pukne pod teretom koji nosim sa sobom. Ali bitno je da se zadovolji forma. Klizanje sa osmijehom na licu, trostruki aksel i koja piruetica. Kad pukne led, okačimo klizaljke o klin i zaplivajmo. Ko kaže da nema opcije, uvijek ima neka nova disciplina.