Niko više ne zna šta je sve ovo

SVEPRISUTNA ODSUTNOST PRISUSTVA

petak, 27. novembar 2020.

Nigdje mi nismo prisutni! Ni mi ni učenici, mi se samo pretvaramo.

SVEPRISUTNA ODSUTNOST PRISUSTVA

Kao i u svemu, na početku smo najglasniji, pričamo, pišemo, komentarišemo…

I onda, samo se polako utišamo. Prestanemo da se javljamo, da komentarišemo, da tražimo rješenja. Radimo kako znamo i umijemo, ne bunimo se, prihvatamo sve, spuštamo kriterije, sagledavamo situaciju oko nas i u nama samima i zaključujemo da prolazimo jedno veliko iskušenje. 

Prolazimo ga lično, svako od nas. Prolazimo ga profesionalno, prolazimo ga kao roditelji, kao učenici…

Nema strane koja bi vam sada ispričala neku lijepu priču o ovakvom vremenu. Ne postoji toliko entuzijazma u nama da možemo reći da je ovo dobro. Znamo svi da nije, znamo svi da je privid života i znamo da ne znamo kada će se vratiti sve na staro. 

“Prisutan/a! “

Nareda se na streamu tako njih dvadesetak, uz pokoje “jutro “ili “ kako ste Vi?”

Javljaju se meni, ja njima. A pojma nemamo, ni jedni ni drugi, koliko je kome ovaj dan težak, šta ko od njih ili nas prolazi tog trenutka, ko je prije ovog časa plakao, a ko pio tabletu za smirenje. Kome su upravo javili da nema više nekoga, a kome će to javiti. Tipkamo sa svih strana, tipkamo privid života i življenja pod maskama, u izolacijama, ispred računara, pametnih telefona…

Idemo na meet. Ali i tamo je nekako postalo tmurno, sva ona lica koja su se smijala na početku sada su zabrinuta, sa podočnjacima, ispijena i zbunjena. Niko više ne zna šta je sve ovo. 

Neka predstava u kojoj smo svi neki sporedni, loše plaćeni glumci čijih se uloga niko neće sjećati. Koliko ćemo traga ostaviti u životima tih mladih ljudi? Koliko samo laži iza onoga prisutan/a?

Nigdje mi nismo prisutni! Ni mi ni učenici, mi se samo pretvaramo. Trudimo se da držimo časove, testove, da ispravljamo radove, da ih nasmijemo, da im damo veću ocjenu. Što, šta fali?

Hoće li nam se nešto desiti, hoće li nam reputacija najovakvog ili najonakvog nastavnika pasti ako djetetu koje se nije snašlo u svemu ovom damo ocjenu koju nije zaslužilo? 

Nisu ni oni, ni mi zaslužili ništa od ovoga. Ne tjerajte kaprice i ne ispravljajte krive Drine sada. Jer nije ni vrijeme, ni mjesto. Trudite se da svakome kome se javite kažete nešto što će zapamtiti za cijeli život. Makar to bila samo jedna rečenica. Birajte one prave.

 I zamislite samo da je sve ovo jedan veliki izazov i jedan veliki test ljudskosti. 

Biti profesionalac je divno u ovom našem poslu, biti dosljedan imperativ. Ali niti smo mi više na svom poslu, niti su dosljedni ni oni važniji od nas. Sjedimo u svojim kućama sa brdom knjiga i papira na trpezarijskom stolu, učenici s druge strane isto tako sjede za svojim računarima ili telefonima u svojim kućama, gdje svi ukućani slušaju vaša predavanja i gdje svi naši ukućani slušaju naše učenike. Sve je ovo postalo jeftino. Ali biti i ostati čovjek u ovakvim okolnostima jedne sveprisutne odsutnosti, nikada neće pojeftiniti. 

 Selma  Karić

Selma Karić

Selma Karić rođena je u Sarajevu 1981. godine. Profesorica je B/H/S jezika i književnosti i radi u Srednjoj školi za tekstil, kožu i dizajn Sarajevo.

Piše blog o vlastitim iskustvima i životnoj svakodnevnici. Posebno je interesuje uloga žene u današnjem društvu i problematika obrazovanja. S obzirom na to da radi sa djecom, a i sama je majka, smatra da je najveći izazov današnjice odgojiti i obrazovati dijete i u svojim kolumnama će pisati upravo o tim izazovima i problemima na koje nailaze svi oni koji su uključeni u te procese.

Povezani članci