ŠKOLA NA DOBROVOLJNOJ OSNOVI

Ostale su još tri sedmice nastave. Nastave po kombinovanom modelu, nastave online, nastave tu smo, a kako da nismo. Pa zar smo očekivali da može bolje da se dočeka raspust uz sve ove instrukcije, opcije i kombinacije. Pasivno smo ušli u završnicu, kao na utakmici u kojoj smo primili pet golova i još toliko autogolova. Pravimo se da branimo svoju mrežu, a ustvari molimo Boga da sudija svira kraj, da dahnemo dušom.

Vratili smo učenike u klupe, ali ih nismo vratili. Dali smo im mogućnost izbora, pa su mnogi izabrali šta im je više odgovaralo. I sad se postavlja milion pitanja, ali zašto bih se ja u to petljala, ili bilo ko od nas. Dali su opcije, opcije su nas dovele do toga da je sve na dobrovoljnoj osnovi. Škola na dobrovoljnoj osnovi, šta smo dočekali? 

I onda opet, kada sam mislila da više nema nikakvih instrukcija i odluka do kraja, ipak nije kraj. 

Jučer kasno je došla nova instrukcija. Učenici prvih razreda srednjih škola vraćaju se u školske klupe. A hoće li? Bezbeli da neće ni oni. Jer sad i što su mislili, htjeli, jedva čekali... ima li smisla?

Brojevi opadaju i svi smo sretni zbog toga. Život se polako počinje vraćati u neku normalu, ukidaju se ograničenja koja su nas gušila i čuvala u isto vrijeme. I kao, ta odluka je razumljiva. Ali, dolazi i ljeto, sporo, oprezno, u kaputu, ali dolazi. Miriše na normalno. Napaćeni smo svi. Što okolnostima, što strahovima, što tugama ... Dosta smo prošli i preživjeli kolektivno kao društvo. Poželjeli smo život da pomirišemo bez straha, bez maske, bez distance... 

Zar su nam ove tri sedmice od kapitalnog značaja? Je li mora, baš mora ovako da se razvlačimo? Da jedni idu u školu, a drugi su online. Ne volim izbore bez pokrića. Djeca, i ona najmanja, su shvatila šta se može i šta je lakše, a ne stariji. Zašto ih osuđivati kada je izbor tu, a na njima da biraju. Želim samo da kažem da nam je bilo i ovoliko dovoljno da zaključimo školsku godinu. Da ih ne učimo na izbore, jer u obrazovanju svi moraju biti isti. Ako već mora da se dijelimo, onda je trebalo na sve ili ništa. Vrlo je jednostavno. Ljeto je tu, sve miriše na život, sve sa strahom i oprezom. Djeca bi da izlaze, žive, vole i da se zaljubljuju. Mi bismo da znamo šta će biti u septembru i da imamo jasnu strategiju. Ali stisnimo sad zube i zatvorimo usta još tri sedmice. I onda će sve biti kao prije? Koje prije, prije ovoga ili ovo što nas je zadesilo? Da se ne lažemo, ne zna se koje je gore.

Evo i bez obzira na godine koje imam, ja još vjerujem u čuda. Čudno smo počeli školsku godinu, još čudnije je završavamo. Samo da znam da smo sa čudima završili, lakše bi mi bilo. Septembar će nas iznenaditi. Čudno, svake godine nas iznenadi.