Malo nam za sreću treba

Početak drugog polugodišta je pred vratima. Znamo da nismo online i mnogo smo sretni zbog toga. Malo nam za sreću treba. Baš smo nekako skromni. 

Daj nam nastavu uživo i svi sretni. 

Da li je stvarno došlo do toga da budemo zadovoljni takvim stvarima? Pitam i nas prosvjetne radnike, i nas roditelje, i nas građane i građanke ove zemlje?

Koliko smo zaista zadovoljni našim obrazovnim sistemom, našim vrtićima, školama, fakultetima? Koliko su naše obrazovne ustanove opremljene onako kako to naši učenici i mi učitelji zaslužujemo? Imamo li laboratorije u školama? Imamo li opremu koja je svugdje u svijetu odavno obavezna? Imamo li edukacije od kojih samo još jače zavoliš posao kojim se baviš, posao da nekome daš znanje? Šta mi imamo i čime mi raspolažemo? 

Imamo škole, hrpe betona i armature u koje se ulaže kada su izborne godine. Ulaže se u vrata, prozore i krovove, pardon, ulaže se i u fasade.

Jer po našem starom običaju, "okolo kalajli unutra belajli." 

Trebaju nam prozori, i vrata nam trebaju, i krov koji ne prokišnjava, i dobra fasada da se manje grijanja troši. Žalosno, ali istinito. Direktori se bore da škole imaju dobar krov, fasadu, prozore... ne mogu stići da se bave projektima, unapređenjem nastavnog procesa, talentovanom djecom, netalentovanom djecom, da uvode inovacije u svoje škole koje će poslije biti primjer drugim školama. 

Žalosno je kako smo mi postali sretni i zadovoljni s malim stvarima. Imamo nastavu u učionicama, imamo table pametne i manje pametne, imamo kredu, toalet-papir i sapun, možda, u toaletima, ma ljepota.

Kao što rekoh, izborna je godina, a i drugo polugodište kao i drugo poluvrijeme u utakmicama. Tada se igra na sve ili ništa. Pitamo li se koliko je novca planirano na edukacije nastavnika, na stipendije nadarenih učenika, na stipendiranje deficitarnih zanimanja, na tehničku opremljenost škola po pedagoškim standardima kako to rade zemlje okruženja? Koliko će novca biti izdvojeno za učenike iz različitih socijalnih kategorija? Znam, znam! 

Mi imamo besplatno obrazovanje, ali nas skupo košta. Novac koji se ulaže u obrazovanje je novac građana naše zemlje. Dakle, nije besplatno. Neko je radio i punio budžet odakle se finansira i obrazovanje. Novca ima, ali nam nešto ruka stisnuta kada treba uložiti u obrazovanje, ali kada se kampanje spremaju tu se galantno troši. 

Troši se sadašnjost i budućnost ove zemlje. Troši se preko leđa naše djece koja rade kontrolne isprintane da jedva vide šta piše, ali se zato svaki plakat sa bandere radi u vrhunskoj rezoluciji, sa teškim fotošopom i vrlo skupim printom. Zapitamo li se koliko se novca potroši za samo jedan takav plakat? Nema veze, djeca nek' nam nabadaju šta piše. Bitno nam je da su nam oni lijepi po banderama. 

Eto pitamo li se ili smo zadovoljni što idemo u školu i imamo kredu? 

Koliko će novca biti uloženo u obrazovanje u ovoj zemlji u ovom kantonu? Kladim se da ćemo opet da šutimo i budemo zadovoljni. Jer imamo školu, vrata, prozore, fasadu i krov. Zar nije dovoljno?