Sedamnaest godina

Sedamnaest godina radim u nastavi. Nikada ništa drugo nisam radila. Za ovakav tekst sam možda trebala čekati punoljetstvo, da bih pisala o onome što me boli u obrazovanju, pored svih nepravdi koje su nam jasne. 

Ali eto, nisam mogla. 

Kako sam po prirodi nestrpljiva i sedamnaest godina u nastavi je sasvim dovoljno da mogu dati svoje mišljenje. 

Ima puno toga što me "žulja", ali kako sam starija nekako sam sve manje otporna na ove što ne znaju ništa. 

Nemoj da ona/on to radi!

Ne zna ti on/ona to!

Nikada nije znao/znala da bude razrednica!

Nemoj nju/njega da dežura!

Pazi ona ti je osjetljiva!

Joj, hajde joj ti pomozi!

Neka ona to ne piše, pogriješit će!

A on je teške naravi, bolje to ti uradi!

Drže sekcije, ne znaju kako se to radi. 

Nisu razrednici jer im je to stres.

Ne pišu Matičnu jer imaju ružan rukopis.

Ne mogu dežurati jer će se posvađati odmah ako dobiju dežuru. 

Ne mogu voditi učenike na izlet, ekskurziju, u muzej, na predstavu, na sajam...

Sigurna sam da na ovu listu ima još dosta toga da se doda. 

Nemam ja ništa protiv njih. Sasvim mi je u redu da neko nešto ne zna, da mu nije baš to nešto jača strana, da su pred penziju i da im treba olakšati, samo za njih respekt imam. Ali neću da prihvatim da ti koji ništa ne znaju ili se samo tako predstavljaju, imaju istu plaću kao ti, ja, on, ona koji sve kao trebamo da znamo, a možemo li, nije ni bitno. 

Kada bi u bilo koji Kolektivni ugovor ušlo u procentima sve ovo što neki znaju, a neki nikako da nauče, nastao bi preporod. Svi bi sve preko noći naučili. A posebno ovi koji nikada nisu znali kako da budu razrednici.