STRANA SRCA

Jednom davno sam čula da postoje dvije vrste prosvjetnih radnika.

Oni koji srce ostave komad po komad sa svakom generacijom koju izvedu, oni koji su plakali skupa sa svojim učenicima i smijali se kada je to trebalo. Oni koji su ružili kada se ne utople i krenu na izlet, kada ne jedu dobro i kada su bolesni pitaju za njih kao da su ih rodili. 

Oni koji dozvole da ih izbace iz cipela, a za par dana ih dovedu do suza, jer shvate da su naučili na greškama. Rastu jedni, rastu drugi. 

To su vam takvi neki prosvjetni radnici. To vam je ta jedna vrsta. Učenici ih vole, onako kako se vole najdraži. Toliko da im sve mogu reći i iznervirati ih kao svoje najrođenije. Oni koji se pamte i kada ostare i dobiju svoju djecu. 

Postoji i druga skupina. 

Oni koji su zalutali u škole. To su vam oni kojih se plaše i djeca i odrasli. Oni ne pričaju ništa i nikome o sebi, oni su vojničke discipline, oni osmijeh ne pokazuju ni da se zlatom plaća. Zbog njih se učenici znoje i tresu na času. Uče napamet unaprijed samo da se ne desi neki incident. Oni su surovi, oni sa učenicima ne razgovaraju o životu. To su oni za koje mislite da nikada nisu bili djeca. Da su se baš toliki i s tim znanjem i zvanjem rodili. 

I onda se pitate koji bolje prođu, koji bolje nauče, koji se pamte. Svaki prosvjetni radnik zna u koju grupu spada i pripada. 

Ja znam na kojoj sam strani. Na onoj strani što sa svakom generacijom izgubi dio srca. Na onoj strani na kojoj danas kada se udaju i završe fakultet ja plačem kao da sam ih ja rodila. Plačem i nije me stid jer sam u njih ugradila dio sebe. Moji su i ja sam njihova. 

Ako bi se ponovo strane birale, opet bih izabrala istu. Jer to je jedina prava strana, strana srca.