TELEFONI NAM UDARILI U GLAVU

Naučnici su dokazali da tehnološki napredak mijenja dječije mozgove. Ja nisam naučnik ali mislim da tehnologija mijenja i mozgove nas starijih, ali to je neka druga tema.

Odlučila sam da otvoreno razgovaram o tehnologiji sa djecom koja je koriste i saznala sam svašta.

Ovo malo istraživanje sam provela da imam na papiru dukumentovano. Sve mi to znamo i bez ovog istraživanja, ali ovako je dobilo jednu novu dimenziju. Rečeno je naglas, ja sad pišem o tome, vi ćete čitati, slagati se ili ne, ali protiv činjenica ne možemo.

Svi vi koji svojoj djeci niste dali, kupili mobitele, tablete i ostala čuda, slobodno ne čitajte ovo, jer ovo nije tekst za vas.

Ovo je za sve nas koji se time ne mogu pohvaliti. Ne treba nas niko osuđivati zbog toga, svako će platiti cijenu toga na ovaj ili onaj način, prije ili kasnije. Svakodnevno imam tjeskobu pri pomisli koliko nam djeca provode vremena na telefonima. Tjeskoba kao kada su se pojavili prvi televizori i kada su stariji ljudi govorili da će nas to odvesti u propast. Ja nisam sigurna da li će nas odvesti u propast, ali u sklerotičnu populaciju vrlo brzo hoće. I sve me to navelo na ozbiljno razmišljanje.

Prije nekoliko dana, kada sam sa učenicima radila medijsku kulturu i vrstu medija, shvatila sam da učenici radio, televiziju, časopise i novine ne doživljavaju kao medije.

 Radio slušaju samo nekada u autu kada se dugo voze i malo izvade slušalice iz ušiju, prethodno su slušali svoju muziku sa svoje playliste na telefonu.

Televizije gledaju vrlo rijetko, sve što ih zanima, interesuje mogu naći na internetu i pogledati kada oni hoće. Za novine i časopise koje sam im donijela rekli su mi da su to sve bajate vijesti koje su oni davno vidjeli i pročitali na društvenim mrežama i tu mi je bio kraj.

Vrlo jasno, to su bili mediji nama s kraja 20. stoljeća, njima su to mediji za dede i nane. I sada vam je već jasno da su njima mediji društvene mreže koje koriste, youtube kanali koje prate, youtuberi koje gledaju i uče od njih.

I onda krenemo u ozbiljne razgovore iz kojih saznam mnoge stvari koje nisam znala, ali i one koje sam znala ali nisam sebi htjela da priznam.

To su djeca uzrasta od 12 do 14 godina, razgovarala sam sa četrdeset učenika. Svi imaju pametne telefone i koriste ih svakodnevno. Vikendima obaraju rekorde u broju sati provedenih na društvenim mrežama.

Najveća kazna im je kada im roditelji oduzmu telefone. Osjećaju se grozno, bespomoćno, smatraju da im je to nešto najgore što im se može dogoditi.

Sve što ne znaju, imaju pitanja, nedoumice i dileme ne pitaju raditelje nego traže na internetu.

„Pa jedino Google zna sve.“

Brže dođu do odgovora, do informacije, ne gube vrijeme tražeći po knjigama ili bibliotekama.

Broj sati koliko provode dnevno na društvenim mrežama tačno znaju, u prosjeku je to od 4 do 6 sati na dan. Postoje i aplikacije koje to mjere, ako niste znali. Ja nisam.

Najveća im je noćna mora da nemaju interneta. Kada negdje idu prvo pitaju da li tamo ima interneta.

Niko ne gleda na ručni sat, to niko ne nosi, svi gledaju na mobitele koliko je sati.

Pred spavanje obavezno koriste telefone, tako se uspavljuju.

Primjećuju da ih glava boli više kada su stalno pred nekim ekranom.

Više vole online razgovarati sa prijateljima nego se naći ispred zgrade, u ulici, u mahali.

Kažu da su u konstantnom sukobu s roditeljima zbog vremena koje provode na telefonima.

Bez telefona ne idu nigdje, jer su bez telefona bespomoćni, a niko ne želi da se osjeća bespomoćno.

Mogi kažu da kada hodaju i šetaju koriste telefone.

Ja nisam nikakav stručnjak, moje malo istraživanje može provesti svako. Mnogi pametniji ljudi od mene su napisali brojne studije i tekstove o štetnosti društvenih mreža koje su ciljano napravljene da stvore ovisnost, ljudi sami sve priznali. Ali meni je ovo sve dobro odzvonilo u glavi, svaki njihov odgovor i konstatacija. I ne trebam biti nikakav stručnjak da zaključim da je ovo neko drugo vrijeme i da je tehnologija ušla i u wc, jer i tamo idu s telefonima.

Oni sada, s obzirom na sve to, kažu da bi škola njihovih snova bila da zadaću šalju preko telefona, da nastavnici snimaju predavanja i instrukcije i da ih stavljaju na youtube kanale.

 Da bi bolje slušali i pratili na času kada bi nastavnici uključili live i kada bi ih roditelji gledali.

 Da je to super ideja jer i oni učenici koji nisu bili na času mogu pregledati čas live...

Imali su još bezbroj ideja, ne pitajte me kakvih.

Skoro da i ne treba da dolaze u školu, sve može od kuće.

Na kraju krajeva, zašto se toliko mi roditelji, nastavnici bunimo kada i mi koristimo sve to što i oni.

I tu šamar, sa obje strane.

Jasno, planetarno smo zaljubljeni u telefone. Mali i veliki. Mislila sam da do nas to nikada neće stići u tolikoj mjeri.

Prije nekoliko godina, u jednom hotelu za doručkom sam posmatrala tri generacije neke kineske porodice. Svi su imali svoje telefone i svi su gledali u njih. Niko nije razgovarao.

Bilo mi je to prestrašno, nisam mogla da vjerujem šta vidim svojim očima. Hajde mladi, ali oni što jedva hodaju od starosti isto su se ponašali kao unuci. Je li to znači da se možemo tješiti jer možda za ove naše starije još ima nade. Ne znam. Došli smo u takvu situaciju da nam stari ljudi prevode djecu preko pješačkog prelaza jer oni gledaju u telefone i ne vide kuda hodaju.