EKSTERNA ILI EKSTREMNA MATURA

- Izvolite, gospođo.

- Ja ću dupli godišnji, sa duplim regresom i nekom stimulacijom da mogu u neku banju da odem.

- Izvinite, mislim da Vas nisam razumio.

- Vjerujem Vam, malo ko razumije prosvjetne radnike na kraju školske godine.

- Aha, tako dakle – mislim da će dupla kafa pomoći.

- Ja mislim da neće, ali možemo probati.

Mislila sam da je januar najduži mjesec u godini, znate ono nikad mu kraja, ali sada sam sigurna da je to juni. Ovo je bio toliko intenzivan mjesec da mi se čini da traje 45 dana i još se ne nazire kraj. Mjesec je matura i ovakvih i onakvih. Mjesec je kada se završava školska godina koja je i bez matura i ovakvih i onakvih dovoljno komplicirana. Kada kažem ovakve i onakve, mislim na eksterne mature za 3. i 6. razrede i eksternu maturu za 9. razrede.

Ovim najstarijim je baš ludo i nezaboravno, a roditeljima još luđe – ludilo u glavi, srcu i novčaniku. Završavaju osnovno obrazovanje, pri tome popravljaju ocjene koje se još mogu popraviti, jer svaki bod je bitan, pa maturska večer, pa završna priredba i još, kao biber po pilavu, eksterna matura.

Eksterno to zvuči mnogo lijepo i dopadljivo uhu. Mnogo smo moderni. Nema protekcija, štela, nema ni po babi ni po stričevima, zna se koliko bodova vrijediš, koja te škola na osnovu toga čeka otvorenih vrata. Testovi su objektivni prikaz znanja ili neznanja i sve je jasno kao dan.

Interno mislim da nam je samo još ovo nedostajalo u junu da potpuno skrenemo s pameti svi kolektivno – učenici, nastavnici i roditelji.

...

Dolazim u drugu školu u koju sam raspoređena kao član Komisije za polaganje mature. Djeca koja mene ne poznaju i koju ja ne poznajem, gledaju me u strahu. Trudim se da imam osmijeh na licu. Ne zato što mi se smije, već što znam da nas gledaju kao najveće neprijatelje. Želim da ih malo opustim, ali ne ide mi baš najbolje. Raspituju se koja je koja nastavnica. U očima im strah, znanje, neznanje, zbunjenost, pubertet, zaljubljenost, roditeljska očekivanja, njihove želje, porodične mogućnosti, posljednji test s rajom, sve se pomiješalo i napravilo haos u glavi, a u kabinetu 27 stepeni, dlanovi koji se znoje, prsti koji se tresu i koljena koja klecaju.

Neki su već počeli da plaču. I ja bih s njima, ali od toga trenutno nemamo velike koristi. Objašnjavamo im proceduru ispita što jednostavnije znamo i umijemo, ali po pitanjima koja oni postavljaju vidimo da su toliko isprepadani i zbunjeni da im i maternji jezik ne zvuči baš poznato. Pokušavate im objasniti da to nije ništa strašno, da su se za to već pripremali, da se koncentrišu i fino pročitaju ono što se od njih traži, da ne žure, da imaju dovoljno vremena...bla, bla, bla ... prazne riječi koje zvone u glavama. Nismo im mi trebali u životu sada da se desimo, eto, ni mi, ni ova matura...

Ali dešavamo se.

Ali, šta se u njihovim glavama dešava to znaju samo oni, a vi im na pogledu možda možete zaključiti.

Znamo li mi koliko djece je bolje na usmenom odgovoru, nego na testu?

Znamo li koliko ih doživi blokadu kada zna da je nešto od kapitalnog značaja za njihovu budućnost?

Znamo li koliko njih ima ogromnu tremu i bori se s napadima panike?

Koliko njih se plaši rezultata jer znaju da roditelji očekuju mnogo?

Koliko njih neće upisati željenu srednju školu samo zato što sada ne može da se sjeti šta je metafora?

Znamo li koliko njih ima bolesnog oca ili majku kod kuće dok rade ovaj test?

Koliko je njih slušalo sinoć svađu roditelja jer ne znaju šta će s njim/njom?

Ništa mi to ne znamo, ali znamo da to moraju proći. Jer život je borba.

Jedni izlaze nakon testa sretni, drugi zbunjeni, treći na rubu suza...

Taj isti dan rade još jedan test, pa opet prolaze istu agoniju, sve ispočetka.

Čekaju rezultate oko škole, razgovaraju i tumače tačne odgovore, računaju koliko bi bodova mogli osvojiti...

I roditelji očekuju rezultate, i nastavnici koji su ih učili, i razrednici, i direktori...

Svi su u iščekivanju.

A kada se pojave rezultati neki su sretni, neki bijesni, neki zbunjeni, ali svima je isto pitanje u glavi.

Da li je ovo bilo potrebno?

Večeras mene mrze neki učenici, neki roditelji...

Ja večeras mrzim što me mrze neki učenici i neki roditelji, jer sam brojem bodova koje sam upisala na testu srušila neke snove.

Večeras i eksterno i interno mrzim što nam djeca na ovakav način završavaju osnovno obrazovanje.