INSTAZADAĆA

Ja vam nisam neki veliki fan davanja klasičnih domaćih zadaća djeci. Mislim da je to pluskvamperfekt (davno prošlo vrijeme). Naravno da je mojim učenicima to drago, ali kada spomenem nekada zadaću, malo me čudno pogledaju i pitaju: „Pa, zar i Vi?“

Pa eto i ja se malo promangupisala.

Današnja djeca imaju jako puno predmeta, prelaze veliki broj lekcija za vrlo kratko vrijeme, ne stižu ništa, opterećeni su mimo svojih kapaciteta i mislim da domaće zadaće stvaraju nepotrebnu presiju i kod njih i kod roditelja. Ima još jedan bitan faktor koji mene odbija od domaće zadaće, one dosadne, stereotipne, malo nerealne. Ako ne mogu svima pregledati zadaću i provjeriti šta su i kako napisali, ja je neću ni zadavati. Pa sad neka me tuže i pred sud stave. Zadavanje zadaće djeci, pregledanje onako odokativno, davanje pluseva i minusa za nešto što su možda jedva, nikako, svakako uradili, prepisali od druga na odmoru meni je van svake pameti. Ne osuđujem kolege koji daju zadaću i koji to provjeravaju, priđu svakom učeniku, fino se u to zadube i izgube nastavni sat od 45 minuta na to, a trebali su raditi nešto novo, nešto i djeci možda puno interesantnije od te inventure. Ali meni je to dosadno, nepotrebno i tačka.

I to kada se ja „promangupišem“ pa im dam neku zadaću, pitam ih šta je problem sa zadaćama.

Onda oni meni počnu da navode bezbroj razloga, i vjerujte da je svaki argumentovan. I na kraju jedan komentar koji je mene najviše dotakao je bio: „Dajte, nastavnice, molim Vas. U današnje vrijeme kada tehnologija napreduje takvom brzinom da ja odgovaram na pitanja iz čitanke. Sve nam je nekako demode.“

Aha, tu meni sinu – oni hoće moderne zadaće!

I tako krenem u pilot-projekat. Nešto razmišljam, kada se u ovoj našoj državi pilotira sa svim i svačim, mogu i ja sa zadaćama. Pa ili ćemo se proslaviti ili ćemo lupiti o zemlju, ali i pad je let. Tako da nisam imala šta izgubiti. Odlučim da krenem u tu avanturu samo sa jednim razredom. Osmi su razred, ja sam im razrednica, ne vole zadaću nikako, idealni su za eksperiment.

Na prvom roditeljskom sastanku fino, opipljivo, oprezno pitam roditelje da li bi dozvolili svojoj djeci da otvore instagram profile u svrhu projekta „INSTAZADAĆA“. Ljudi mi se počnu smijati. Nisam ni poletjela, već padoh – mislim u svojoj glavi.

„Draga, razrednice, pa šta mi tu imamo dozvoljavati ili ne, oni već svi imaju te instagrame. Samo vi svoj posao.“ Dobih krila za let i jedvačekanje da sve to što sam planirala probam.

I, kako je to sve izgledalo? Evo ovako:

- Ko ima instagram? Sve ruke u zraku. Dakle, svi.

- Hoćete li da radite zadaću putem instagrama? Zbunjenost, šok, nevjerica, minuta šutnje. Sve ruke u zraku. Dakle, svi.

- Znate li kako ću vam to pregledati? Smijeh do suza... pa kako ste to vi mislili, mi Vama donesemo telefone na pregled....hahahahaha. Pustim ih par minuta da oćejfe.

- Pa imam i ja instagram. Oči širom uprte u mene, usta širom otvorena, wow, pa Vi ste cool, razrednice. Oduševljenju nema kraja. Djeca u euforiji.

- Govorite, šta, kako, kada, kako ste zamislili, pričajteeeeeee...

- Vrlo jednostavno, zadaću radite sedam dana. U ponedjeljak dobijete temu, u nedjelju je objavite na svom profilu, tagujete mene, ja dobijem vašu zadaću, pročitam, stavim like i komentar i onda zajedno biramo pet najboljih.

- Ali kako?

- Ništa što bi vama bilo strano. Ove sedmice je tema „Ljubav“, vaš zadatak je da uslikate fotografiju koja za vas predstavlja ljubav.To može da bude vaš hobi, draga osoba, kućni ljubimac, simpatija...bilo šta što vas asocira na tu emociju. Ispod fotografije napišete kratki opis te emocije u korelaciji s tom fotografijom. Mora biti pravopisno korektno, ispod te objave stavite minimalno deset ključnih riječi vezanih za taj vaš post, tj. deset heštegova na našem jeziku za tu temu. Možete se koristiti i citatima poznatih književnika i to navesti, dati svoje mišljenje, tagovati mene i to je sve. Svake sedmice biramo novu temu.

- Gledaju me sa takvim žarom u očima da vam ga ama baš nikako ne mogu opisati, ali to što sam ja tada vidjela bilo mi je pokazatelj da sam na odličnom putu da djeca zavole zadaću.

- Samo da vam kažem, zadaću su pisali i oni što je nikada nisu napisali, čekao se ponedjeljak ko praznik da se dobije nova tema i proglasi pet najboljih, to su se pravile fotografije za pamćenje, to su postali face, to su im čestitali drugi prijatelji sa instagrama, to su se utrkivali ko će bolje, ko će originalnije, to su im svi u školi bili zavidni što oni nemaju takve zadaće.

- E to se zove moderna zadaća i to se zove zadaća koja se uradi i koja se pregleda.

Mission complete – ili „pilot naučio i da leti i da sleti.“

Naravno da ovako ne mogu raditi učiteljice sa malim učenicima, naravno da svi nastavnici nemaju, ne žele da budu na društvenim mrežama, naravno da se neki predmeti možda, ali samo možda, ne mogu raditi ovako, naravno da će mnogi reći: “E još mi samo to fali, da im zadaće kući na telefonu gledam, i ima tu sigurno još mnoooogo ali.

Ali da ja vama nešto kažem, ove instazadaće djeca vole, rade, trude se oko njih, ja volim da ih pregledam, da im ostavljam komentare. I još nešto, ja sam pobjegla od stereotipnosti zajedno sa svojim učenicima. Djeca rade zadaću zato što vole. Od ovog pilot-projekta svi smo imali koristi. Zato i ove školske godine nastavljamo, samo više ne pilotiramo. Sada smo profesionalci.